U isto vreme, igrani filmovi koji su snimani na filmskim trakama i bili predviđeni za prikazivanje na bioskopskom platnu, imali su nešto drugačiji format slike. Posledica ovoga je to što je prikom prikazivanja filmova na TV ekranima moralo da se pribegne prilagođavanju filmske slike formatu televizora (4:3). Ovo prilagođavanje se izvodilo na više načina:
Prikazivali bi filmsku sliku onako kako je snimljena, ali to je zahtevalo da se iznad i ispod slike postave crne štrafte. Ovo je podrazumevalo smanjivanje slike i kvarilo ugođaj gledanja filma, a pri tom je deo ekrana ostajao neiskorišćen.
Da bi se to izbeglo, slika se ponekad prikazuje tako da ispuni ceo ekran, bez neiskorišćenih površina na njemu, ali tada se seku i gube krajnji levi i krajnji desni deo slike. Ni to nije zgodno rešenje jer iako se u najvećem broju scena glavno zbivanje odvija u središnjem delu kadra, ipak je gledalac na gubitku jer mu je uskraćena čitava slika.
Sada, kada je uveden novi standardni format, nema potrebe za svim ovim zahvatima nad filmskom slikom. Takođe, ljudsko oko ima tu osobinu da mnogo jasnije vidi i bolje opaža u horizontalnom nego u vertikalnom pravcu. To je uzeto u obzir prilikom razvoja novih televizora pa je sada format ekrana sličan formatu bioskopskog platna,tj. upadljivo širi.